Изабране песме

Неки мост

Да ли су то дани, или трен,
у тамном углу заборављена сен?

Жуборе воде? Негде дан,
на рубу стиха, одмиче у сан?

Лутају ли стопе? Неки мост,
надвија се опет у безнадност?

Цвета ли стабло? Зелени се дол?
Плачем детињства царује ли бол?

Или се грање милује док дан,
у својој сенци, залуд тражи сан?

Протиче ли река, сунце да се роди,
негде у тмини, и немирној води?



* * *

На небу месец, село спава,
самртним часом тече Морава.

И барјак сјаји из заветрине,
из тешке крви отаџбине.

Моја Србијо, смрт ти је слава,
друмом корача војска без глава.

И ја, на крају тужне колоне,
под звоном терета васионе.



Осама

У дугој поларној ноћи
мраз и ветрови бришу
о нашој вечној самоћи
на стаклу поруке пишу

Ко сме да се из топле
постеље на трен прене
и угледа бачено копље
пут месечеве мене

Ко сме сред таме течне
да помишља на свица
тарући сенке кречне
са надувеног лица

Од других светова глас
одавно већ не стиже
једини нам је спас
смрти се примаћи ближе

И својим топлим дахом
дотаћи је кроз зиму
бар развејаним прахом
дићи се у висину.



Елегија

Никада се више нећу будити мислима на њега.
Забелео је снег, прошло време благости лета.
Лутам познатим путем, силазе воде са брега,
ал песма коју чекам не може да процвета.

Никада више нећу у сутон трчати плаха,
нити ће моја рука од загрљаја да боли;
немогуће је мировати, већ треперим од страха
да га ни уснити нећу како ме воли.

Никада га више нећу гледати да долази из зоре.
Између мене и доброте свуда га има,
па стабла бела против нас ћуте и говоре
у празно небо, никоме и свима.

Никада га више нећу будити пољупцима.
Ни звезде нећемо тражити, никад више.
Шта се то са мном збива? И у сузи га има
ове јесени, кад ме походе бол и кише.



Сеобе

Одавно смо се раселилили на разне стране:
возови беху пуни ормана и столица.
По сеобама смо рачунали године и дане,
сате по паучини између зидова и полица.

Памтим многе улице, раскрснице и стазе:
што је другима завичај, само је пут мени,
другима - људи пријатељи, мене тек мимоилазе
у чађавим градовима, у собичцима сненим.

Одавно смо се раселили, ал као да још траје:
браћу, оца и мајку никад да сретнем више.
Спуштен је тврди застор на мемљиве одаје,
на раскршћима се путоказ не њише.

Кад нам се приближе смрти, да ли ћемо се, можда,
у облицима лепшим, на другом путу срести?
Стиснути једно уз друго, као зрневље грожђа,
и пити старо вино, и хлеб и со јести...



Двери

Сву тежину двери
Осећам на себи
Тих уморних двери
Суморност безнадну
Кажем не говори
Јер са звуком сваким
Чини ми се двери
На нас ће да падну

Ко у кавезу смо
У том тужном свету
Где се прах година
Спушта на нас жртве
Сад се треба скрити
У празнину руке
Да нас не уплаше
Туђе сенке мртве

Тама свих путева
Крадом се претвара
У бескрајну тајну
За коју нас веже
Само хлад зидова
И самоћа стара
Као траг векова
где нам кости леже.



Црта

Спасоју Шејићу

Птица твог тела кроз решетке слободе
Нађе пут којим се ка смрти иде
Цвили плави ваздух зиме и ток воде
Стискају очи људи неће да виде
Како лежиш на земљи као опомена
Развијено бело платно на обали
Где се свет дели на овај и свет сена
Црту - на којој смо се растали.



* * *

Пружи ми руку и згреј ме на цичи
Мој ме путе путовању склони
Нећу знати траг по ком ћу ићи
За великим мраком који звони

Нити ћу се сећати живота
Нити ћу се уплашити смрти
Од тебе ће само дужа бити
Ова суза што се оком врти

Сусретаћу свет који се смеје
Понад глава радост запаљену
Мала гробља кроз која снег веје
Ко кроз ову пусту васељену.



Састанак

Замишљај, кажем себи, сусрет са смрћу
Сенке у зиду што се не осврћу
Завесе ствари, звуке у орбити
Шум после кога те више неће бити

Замишљам сусрет у коме лудим
Жалим за јутром у ком се не будим
Стрепећи да ће се нит ова
Прекинути нагло ко да је од снова

Већ видим своју руку као кост
За неки нови свет, можда, мост
И речи ће да ућуте смерно
Као над гробљем вече неизмерно.



* * *

Заспах - преда мном пружи се дрворед сјајни
Ковчег у ком ме носе подземљу кроз мрак тајни

Тешко се звоно просу земља отвори шаке
Легох нага у раку пред твоје ноге лаке

И од тад сваке ноћи кад се утиша шумор
Из мог се тела точи у земљу древни умор

Ослобођена крви устајем бивам дух
И речи своје горке преливам у твој слух.